Географска карта - Зачула (Začula)

Зачула је село које се налази у Федерацији Босне и Херцеговине. Смјештено је близу босанскохерцеговачко-хрватске границе. Удаљено је од Требиња око 25 -{km}-, а 15 -{km}- од Дубровника. Прије рата у Хрватској и Босни и Херцеговини припадао је општини Требиње, а сад општини Равно у Херцеговачко-неретванском кантону. По традиционалној подјели овог подручја, Зачула припада Шуми требињској. Село је добило назив по брду Чула, на чијим падинама се налази.

Становници села Зачула су по својој етничкој припадности Срби, православне вјероисповијести. У селу живе породице с три презимена: Куртовић (најпознатији је Јован Куртовић), Пикић и Станић. Према попису становништва БиХ из 1991. године, Зачула је имала 23 становника. У селу је постојала православна Црква Светог пророка Јеремије, пророка чију су славу славили сви сељани Зачуле. Цијело село као и црква, срушено је и спаљено у септембру 1992. године од стране Хрватске војске. Пред улаз у село су остаци турске куле.

Храм Св. пророка Јеремије Цркву Св. пророка Јеремије финансирао је Зачуљанин Васо Куртовић, исељеник у Аргентину. Према казивању Дубравка Куртовића из Требиња, око 1930-е године Васо је изразио жељу да у Шуми требињској подигне задужбину. У првим замислима то је била школа, негдје у мјесту Хум, но од тога се одустало и одлучило се за цркву. Васин брат, Глиго Куртовић ишао је на Цетиње, средиште тадашње Зетске бановине у Краљевини Југославији, затражити дозволу за градњу цркве. Дозволу је потписао бан Петар Иванишевић и сам Херцеговац, поријеклом из села Пољица у Поповом пољу. Црква се почела градити 1936. године, главни извођач радова био је Иво Скарамуца из Равног, док је иконостас израдио Радован Витковић. Црква је рађена три године и свијештање је обављено на Јеремијевдан, 14. маја 1939. године. Даљњу бригу о цркви преузео је Глигов син Ћетко Куртовић. Изградња цркве износила је око 320.000 динара, шта је тадашња вриједност од око 320 волова.

Зачуланско гробље налази се јужно од села. Оно је уједно и средњовјековна некропола. У њему је босанскохерцеговачки историчар умјетности Шефик Бешлагић евидентирао чак 74 стећка, међу којима је 14 украшених са сценама турнира, коњаницима, антропоморфним крстовима итд. Осим стећака (у народу чешће називане «грчке гробнице или грчко гробље») у некрополи се налазе и двије камене гробне гомиле, односно тумули. Љубо Спаравало наводи да су једна од друге удаљене око 25 m. Пречник основе је око 15 -{m}-, а висина око 2,5 -{m}-. Гледајући њихова средишта, гомиле се налазе на дијагонали југоисток-сјеверозапад. И на једној и другој гомили леже по два стећка. На западној страни југоисточне гомиле виде се рушевине једне мале црквице. Њене унутрашње димензије нису веће од 3,50 X 1,80 m, а зидови су дебели до 1 метар. Зидана је без малтера, широким сувозидом. Један метар западно од ове црквице почињу низови стећака. Између стећака се улазило у црквицу (1979:84).

Изван гробља, југоисточно од њега, налазе се остаци друге цркве. Зидана је од клесаног камена, опет без малтера. Унутрашње димензије су јој: по дужини 5,30 -{m}-, а по ширини 3,10 -{m}-. Зидови су широки до 1 -{m}-. Уз спољну страну западног зида, на коме су била и врата цркве, близу јужног угла узидан је један призматични камени стуб (70 X 45 X 25 -{cm}-). Стуб је грубо клесан, а на њему је цијелом висином и ширином исклесани рељефасти крст. Спаравало сматра да овај зачулански подсјећа на крст на стубу у оближњем селу Ђедићи. Пред црквом се налази гроб. Сматра се да је ова црква млађа од оне у самом гробљу и стога што се очувала легенда у вези њезиног грађења. Легенда каже да ју је дала изградити једна удовица за свог убијеног сина. По предању, како наводе Петар Ј. Куртовић из Зачуле и Дубравко Куртовић из Требиња, да би се зауставила крвна освета, сазвано је крвно коло, умир. Дошло је до споразума да се жени исплати одштета у новцу. Жена је тражила велику суму, која је и исплаћена, али су том приликом платитељи жену проклели. Цркву је подигла код синова гроба. Предање каже да је у цркву, чим је довршена, због проклетства, ударио гром и потпуно је уништио, а кључ од црквених врата бацио чак у брдо Влаштицу (1979:85).